Ivan Radenović: Mark Gasol mi je dosta pomogao
Posted: Sun Oct 27, 2019. 9:00 am
Ovog puta je naš sagovornik bio bivši košarkaš Ivan Radenović. U svojoj bogatoj karijeri je živeo i igrao u devet država a nastupao za ukupno dvanaest klubova. Počeo je karijeru u Partizanu a sticajem nekih okolnosti košarkaški put je krenuo da gradi u Arizoni igrajući protiv velikih igrača. U intervjuu se možete upoznati sa njegovim košarkaškim putem, odnosom sa Markom Gasolom, radu sa Dejanom Radonjićem, kako je bilo nastupati za dva najveća kluba u našoj zemlji ali i kako on trenutno vidi večite rivale iako se udaljio od sportskih dešavanja.
Karijeru ste započeli u Partizanu 2002. godine, a neki od saigrača bili su Vam Miloš Vujanić, Frederik Haus i Nenad Krstić, dok je trener te ekipe bio Duško Vujošević. Kako ste se kao mlad igrač osećali u takvom timu?
U tom trenutku, Miloš je već osvojio Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu i naravno da uvek imponuje da budeš njegov saigrač, a Duško Vujošević je u to vreme pokazivao mnogo i bio je vrhunski trener. Naravno da mi je značilo, tu je bio i Nenad Krstić, on je za nijansu stariji od mene, isto tako i Fred Haus je došao kao nepoznanica u Evropu, sa malog koledža. Totalno nepoznat igrač za evropske standarde. Pored Vujanića i Vlade Šcepanovića, tu je bio i Kosta Perović. Na svaki trening dolazite sa dozom poštovanja prvo prema njima, a zatim stalno pokušavate da naučite nešto novo od takvih saigrača. Takođe, tu su se nalazili i Jovo Stanojević i Đuro Ostojić.
Već sredinom iduće sezone otisnuli ste se u Arizonu, gde vas je trenirao čuveni Lut Olson. Kako je toliko poznati trener uticao na Vaš dalji igrački razvoj?
S obzirom da sam sa njim proveo najviše vremena, četiri godine, najviše je i uticao na mene. Na tom univerzitetu on je meni bio otac i majka i brat i sestra. Definitivno mi je prevashodno mnogo pomogao u životu, a potom i u karijeri... Da vas neko usmeri, kada odete od kuće tako rano. Vrlo lako može da se isklizne iz koloseka, on je meni pomogao da ostanem u pravoj traci.
U svojoj koledž karijeri imali ste priliku da zaigrate i na daleko poznatom „Martovskom ludilu“. Ko je od tadašnjih Vaših saigrača i protivnika postao kasnije značajno ime u NBA ligi?
Uf... Bilo ih je mnogo. Saigrač u mojoj prvoj godini bio je Andre Iguadala. Sledeće dve ili tri godine je bio Čening Fraj. Igrao sam protiv Krisa Pola, braće Lopez. Prošlo je dosta vremena, pa sam već zaboravio na dosta njih, to su neka imena kojih se trenutno sećam. Kada bih vratio film, verovatno bih se setio još nekih. Gore pomenuti Bruk Lopez ima zapaženu karijeru, prvi je centar Milvoki Baksa. Interesantna stvar je da moje poslednje godine Rasel Vestbruk, uopšte nije ulazio u igru. Nisam ga ni zapamtio kao nekog ko je bio zapažen na koledžu, međutim, napravio je veliku karijeru.
Imali ste priliku da protiv Bruka Lopeza odigrate i jednu od najboljih utakmica u svojoj karijeri.
Da, da, to i dalje čuvam. Možda i najbolja utakmica u mojoj karijeri. Čuvam statistiku sa tog meča, gde sam imao 36 poena, devet skokova i osam asistencija, tako nešto. Ostalo mi je to upečatljivo.
Da li ste zadovoljni svojim studiranjem na Arizoni?
Ne mogu da se pohvalim, ali sam bio solidan kada se sagledaju svi sportisti. Teško je spojiti sport i studije, naročito na takvom nivou, kada si tri dana u nedelji odsutan. Kada ne dolaziš na predavanja, odnosno nisi u mogućnosti, teško je očekivati i najviše ocene.
Nakon što niste izabrani na draftu 2007. godine, odlučili ste za povratak u Evropu, tačnije u Španiju i obukli ste dres Đirone. Jedan od Vaših saigrača bio je i Mark Gasol, koji je učestvovao u osvajanju titule Toronto Reptorsa, a bio i MVP nedavno završenog Svetskog prvenstva. Kakva sećanja Vas vežu za period proveden u Španiji?
S obzirom da je bila prva sezona, opet je bila neka nova škola za mene. Drugačiji način igre, zahtevi i adaptacija. Mark je opet bio moja generacija, pa smo dosta vremena provodili zajedno. I San Emeterio i Peđa Drobnjak i Branko Cvetković... Bilo je dosta kvalitetnih igrača te godine, igrali smo finale tadašnjeg ULEB kupa, današnjeg Evrokupa. Mark je definitivno pokazivao da će postati ono što je i postao. Reč je o sjajnom momku koji mi je tada dosta pomogao, on je već u to vreme bio naš najbolji igrač u Đironi. Od njega ukradeš neke stvari da ti bude lakše. Poslednji put smo se čuli pre tri ili četiri godine, kada nas je spojio jedan moj prijatelj. Zna malo srpskog, uglavnom psovke.
Već naredne godine prelazite u Panelionios, gde Vam se putevi ukrštaju sa Đurom Ostojićem. Po mišljenju mnogih, sezona u grčkom klubu jedna je od Vaših najboljih. Kako vi gledate na to?
Izabrao sam pravi tim u tom trenutku, gde sam imao dovoljno prostora za razvoj i da napravim nešto novo. Već je bilo vreme da me Evropa malo bolje upozna. Sticajem okolnosti procvetao sam u toj sezoni i to mi je možda bila klupska jedna od najboljih. Godina da se postavim na mapu evropske košarke.
Dobre igre u jednom od najstarijih grčkih klubova dovele su Vas 2009. godine do dresa CSKA iz Moskve. Ipak, u dresu ruskog kluba odigrali ste svega pet mečeva, pre nego što ste u decembru iste godine raskinuli ugovor sa tim klubom. Šta je uticalo na to da u Rusiji ne ostavite dublji trag?
Za mene je u tom trenutku to bio prevelik zalogaj, trebao sam da ostanem na još nižem nivou, nekih godinu dana, gde bih sazreo, da bi taj pritisak koji nosi velika ekipa bio mnogo lakši za savlađivanje.
Nakon CSKA vraćate se u Španiju gde ste nastupali za Kahasol i Menorku, a zatim ste se zaputili u Ukrajinu gde ste osvojili i nacionalni šampionat. Za razliku od ostalih zemalja, u Donjecku ste proveli dve sezone. Šta je to što je Donjeck razdvojilo od svih ostalih klubova u kojima ste nastupali?
Najvise emocija me možda veže za Donjeck, prevashodno zbog prijatelja koje sam stekao tamo, gde sam se upoznao sa dosta naših ljudi. Prve godine mi je trener bio Saša Obradović, pa je sve bilo mnogo lakše. Sticajem okolnosti, dobra sezona opet, osvojena titula, dobre igre i u Evropi i u Ukrajini, kakva god ona bila. Kad se sve to sabere, najviše me emocije vežu za Donjeck.
2013. godine vraćate se u Srbiju, ovoga puta oblačite dres Crvene zvezde, koja je tek obezbedila povratak u Evroligu. Bili ste svedok uspostavljanja sistema Dejana Radonjića, koji je „crveno-bele“ uspeo da odvede čak i u osam najboljih timova u Evropi. Kako je bilo raditi sa Dejanom Radonjićem?
Dejo je jedan od najstrožih trenera i najzahtevnijih u smislu fizičkog angažovanja. Uz njega i Pedro Martinez, koji je bio u Đironi. Radonjić se još borio protiv vetrenjača u Crvenoj zvezdi, pa je to i njemu i nama bilo teško da shvatimo. Dobre igre tokom cele sezone i jedna loša utakmica na F4, u polufinalu, gde nas Cibona pobedi, baca sve to u zaborav i ostavlja mrlju na celu godinu. Potom isto tako i kiks Partizana dovodi da se obe ekipe bore za titulu srpskog šampiona, na život i smrt. Onda se svi sećamo šta se izdešavalo u finalu...
Da li možete uporediti rad sa Duškom Vujoševićem i Dejanom Radonjićem?
Bio sam dosta mlad kada sam radio sa Duletom, dosta je drugačije. Drugačije u smislu da sam na drugi način percipirao rad sa mnom. Takođe, važno je dodati da sam imao dve povrede stopala u istoj sezoni. U suštini, tako je i meni karijera otišla na drugu stranu, jer niko nije verovao da ću moći da se ozbiljno bavim sportom. Zato je mene put odveo, onako, dužim putem, jednom obilaznicom. Na kraju krajeva, to mi je dosta pomoglo u životu.
Nakon sezone u Crvenoj zvezdi karijeru ste priveli kraju igrajući u Poljskoj, Izraelu, na kraju Belgiji. Između tih putešestvija, nastupali ste za Igokeu. Da li ste zadovoljni takvim završetkom igračke karijere?
U Crvenoj zvezdi punim trideset godina i idem na drugu operaciju kolena, u dve ili tri godine... Gde i sam osećam da više ne mogu da igram na nivou na kom treba iz razloga što jednostavno boli. U Poljsku odlazim na poziv trenera koji je strašan, za njega ce se tek čuti u evropskim okvirima, čim izadje iz Poljske. Još uvek Poljska nema to poštovanje i respekt, pa je i njihov sam izlazak na širu scenu jako težak. U pitanju je Igor Miličić, momak koji ima dobre ideje, drugačiji od naših trenera s obzirom da je sa naših prostora. U Igokeu sam stigao na poziv Lukajića, ali i Vuka Radivojevića. U međuvremenu rađa mi se ćerka, prvo dete, odlazim u Izrael. Lepo vreme gde smo porodično svi uživali tih nekoliko meseci i onda opet povlačim porodicu na zapad. Dosta mi je bilo i zimi i svega ostalog, Belgija je zemlja gde se lepo živi, a nivo košarke bio je takav da sam i dalje mogao da funkcionišem. U toj godini sam shvatio da koleno previše boli i da je vreme da se završava karijera.
Ove sezone Crvena zvezda je nakon dosta dinamičnog prelaznog roka u kojem su stigli dosta poznati igrači startovala loše u oba takmičenja, a kao posledica slabih rezultata klupu tima napustio je Milan Tomić. Kako vidite rezultate Vašeg bivšeg tima u nastavku sezone?
Zvezda i dalje ima najbolju ekipu. Potrebno im je vreme, dosta novih igrača koji nose igru Crvene zvezde, treba i to uklopiti. Smatram da je Zvezda favorit za osvajanja ABA lige i favorit da sledeću godinu opet bude u Evroligi. Drugi su u mnogo boljoj formi nego Zvezda, ali kada Zvezda uhvati dobar ritam biće jako teško svima protiv kojih budu igrali.
Partizan je nakon četiri kola jedini neporažen tim u Evrokupu. Koliko daleko „crno-beli“ mogu dogurati?
U Evrokupu mislim da su u četiri najbolje ekipe i defintivno jedni od favorita za osvajanje. Dobra ekipa i igraju iznad nekih mojih očekivanja. Da li im fali još neki igrač? Nemam pojma. Ponavljam, jedan su od favorita u ABA ligi i Evrokupu. Dobro igraju, dobar trener, mislim da imaju sve što im je potrebno da naprave rezultat.
Kakvo je Vaše mišljenje o stanju u klupskoj i reprezentativnoj košarci kod nas?
Što se tiče klupske kosarke, vidimo Zvezda, kakva god bila, u Evroligi igra solidno. Oni su bili par lopti daleko od PAO i od Makabija. Dobili su Fenerbahče, dobro igraju. Partizan se podigao, igra dobro Evropu. O reprezentaciji ne treba trošiti puno reči. Jedna od generacija gde je sve otvoreno i favoriti su za osvajanje svakog trofeja, narednih pet, šest godina, dok god ova generacija igra zajedno.
Nastupali ste u oba naša najveća kluba, Crvenoj zvezdi i Partizanu. Koje su sličnosti i razlike među „večitim rivalima”?
To je u prinicipu isto. I jedan i drugi klub nose veliku odgovornost i veliki pritisak sa kojim čovek jednostavno mora da se nosi dok je tu. Mnogi ne mogu i onda jednostavno odustaju, ali generalno nema tu neke velike razlike. I jedan i drugi su veliki timovi i uvek se igra sezona za osvajanje trofeja. Bez obzira u kom god sastavu bili.
Da li postoji utakmica iz Vaše karijere koje se posebno sećate?
Postoji. To je utakmica iz moje koledž karijere, gde sam igrao protiv Stenforda, protiv braće Lopez. Sigurno je u pitanju najbolja utakmica karijere.
Neostvarena želja iz sportske karijere?
Neostvarena želja mi je da igram za reprezentaciju, to mi se nikada nije desilo. Uvek sam želeo da makar jednu utakmicu odigram za reprezentaciju.
U kom gradu ste najviše uživali u životu i košarci, a gde ste se osećali najlošije?
Donjeck i Tel Aviv su definitivno dva grada koja su mi ostala u lepom sećanju. Najlošije, u Košalinu u Poljskoj. Jednostavno nije bio momenat za tako nešto.
Koju pesmu naručujete u kafani?
Žal.
Knjiga koju biste preporučili našim čitaocima.
Trenutno čitam knjigu od Petra Karađorđevića, Istina o mome životu. To je interesantna knjiga.
Veliku zahvalnost dugujemo Ivanu na gostoprimstvu i izdvojenom vremenu. Nama preostaje još samo da mu poželimo puno sreće i zdravlja u životu.
Karijeru ste započeli u Partizanu 2002. godine, a neki od saigrača bili su Vam Miloš Vujanić, Frederik Haus i Nenad Krstić, dok je trener te ekipe bio Duško Vujošević. Kako ste se kao mlad igrač osećali u takvom timu?
U tom trenutku, Miloš je već osvojio Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu i naravno da uvek imponuje da budeš njegov saigrač, a Duško Vujošević je u to vreme pokazivao mnogo i bio je vrhunski trener. Naravno da mi je značilo, tu je bio i Nenad Krstić, on je za nijansu stariji od mene, isto tako i Fred Haus je došao kao nepoznanica u Evropu, sa malog koledža. Totalno nepoznat igrač za evropske standarde. Pored Vujanića i Vlade Šcepanovića, tu je bio i Kosta Perović. Na svaki trening dolazite sa dozom poštovanja prvo prema njima, a zatim stalno pokušavate da naučite nešto novo od takvih saigrača. Takođe, tu su se nalazili i Jovo Stanojević i Đuro Ostojić.
Već sredinom iduće sezone otisnuli ste se u Arizonu, gde vas je trenirao čuveni Lut Olson. Kako je toliko poznati trener uticao na Vaš dalji igrački razvoj?
S obzirom da sam sa njim proveo najviše vremena, četiri godine, najviše je i uticao na mene. Na tom univerzitetu on je meni bio otac i majka i brat i sestra. Definitivno mi je prevashodno mnogo pomogao u životu, a potom i u karijeri... Da vas neko usmeri, kada odete od kuće tako rano. Vrlo lako može da se isklizne iz koloseka, on je meni pomogao da ostanem u pravoj traci.
U svojoj koledž karijeri imali ste priliku da zaigrate i na daleko poznatom „Martovskom ludilu“. Ko je od tadašnjih Vaših saigrača i protivnika postao kasnije značajno ime u NBA ligi?
Uf... Bilo ih je mnogo. Saigrač u mojoj prvoj godini bio je Andre Iguadala. Sledeće dve ili tri godine je bio Čening Fraj. Igrao sam protiv Krisa Pola, braće Lopez. Prošlo je dosta vremena, pa sam već zaboravio na dosta njih, to su neka imena kojih se trenutno sećam. Kada bih vratio film, verovatno bih se setio još nekih. Gore pomenuti Bruk Lopez ima zapaženu karijeru, prvi je centar Milvoki Baksa. Interesantna stvar je da moje poslednje godine Rasel Vestbruk, uopšte nije ulazio u igru. Nisam ga ni zapamtio kao nekog ko je bio zapažen na koledžu, međutim, napravio je veliku karijeru.
Imali ste priliku da protiv Bruka Lopeza odigrate i jednu od najboljih utakmica u svojoj karijeri.
Da, da, to i dalje čuvam. Možda i najbolja utakmica u mojoj karijeri. Čuvam statistiku sa tog meča, gde sam imao 36 poena, devet skokova i osam asistencija, tako nešto. Ostalo mi je to upečatljivo.
Da li ste zadovoljni svojim studiranjem na Arizoni?
Ne mogu da se pohvalim, ali sam bio solidan kada se sagledaju svi sportisti. Teško je spojiti sport i studije, naročito na takvom nivou, kada si tri dana u nedelji odsutan. Kada ne dolaziš na predavanja, odnosno nisi u mogućnosti, teško je očekivati i najviše ocene.
Nakon što niste izabrani na draftu 2007. godine, odlučili ste za povratak u Evropu, tačnije u Španiju i obukli ste dres Đirone. Jedan od Vaših saigrača bio je i Mark Gasol, koji je učestvovao u osvajanju titule Toronto Reptorsa, a bio i MVP nedavno završenog Svetskog prvenstva. Kakva sećanja Vas vežu za period proveden u Španiji?
S obzirom da je bila prva sezona, opet je bila neka nova škola za mene. Drugačiji način igre, zahtevi i adaptacija. Mark je opet bio moja generacija, pa smo dosta vremena provodili zajedno. I San Emeterio i Peđa Drobnjak i Branko Cvetković... Bilo je dosta kvalitetnih igrača te godine, igrali smo finale tadašnjeg ULEB kupa, današnjeg Evrokupa. Mark je definitivno pokazivao da će postati ono što je i postao. Reč je o sjajnom momku koji mi je tada dosta pomogao, on je već u to vreme bio naš najbolji igrač u Đironi. Od njega ukradeš neke stvari da ti bude lakše. Poslednji put smo se čuli pre tri ili četiri godine, kada nas je spojio jedan moj prijatelj. Zna malo srpskog, uglavnom psovke.
Već naredne godine prelazite u Panelionios, gde Vam se putevi ukrštaju sa Đurom Ostojićem. Po mišljenju mnogih, sezona u grčkom klubu jedna je od Vaših najboljih. Kako vi gledate na to?
Izabrao sam pravi tim u tom trenutku, gde sam imao dovoljno prostora za razvoj i da napravim nešto novo. Već je bilo vreme da me Evropa malo bolje upozna. Sticajem okolnosti procvetao sam u toj sezoni i to mi je možda bila klupska jedna od najboljih. Godina da se postavim na mapu evropske košarke.
Dobre igre u jednom od najstarijih grčkih klubova dovele su Vas 2009. godine do dresa CSKA iz Moskve. Ipak, u dresu ruskog kluba odigrali ste svega pet mečeva, pre nego što ste u decembru iste godine raskinuli ugovor sa tim klubom. Šta je uticalo na to da u Rusiji ne ostavite dublji trag?
Za mene je u tom trenutku to bio prevelik zalogaj, trebao sam da ostanem na još nižem nivou, nekih godinu dana, gde bih sazreo, da bi taj pritisak koji nosi velika ekipa bio mnogo lakši za savlađivanje.
Nakon CSKA vraćate se u Španiju gde ste nastupali za Kahasol i Menorku, a zatim ste se zaputili u Ukrajinu gde ste osvojili i nacionalni šampionat. Za razliku od ostalih zemalja, u Donjecku ste proveli dve sezone. Šta je to što je Donjeck razdvojilo od svih ostalih klubova u kojima ste nastupali?
Najvise emocija me možda veže za Donjeck, prevashodno zbog prijatelja koje sam stekao tamo, gde sam se upoznao sa dosta naših ljudi. Prve godine mi je trener bio Saša Obradović, pa je sve bilo mnogo lakše. Sticajem okolnosti, dobra sezona opet, osvojena titula, dobre igre i u Evropi i u Ukrajini, kakva god ona bila. Kad se sve to sabere, najviše me emocije vežu za Donjeck.
2013. godine vraćate se u Srbiju, ovoga puta oblačite dres Crvene zvezde, koja je tek obezbedila povratak u Evroligu. Bili ste svedok uspostavljanja sistema Dejana Radonjića, koji je „crveno-bele“ uspeo da odvede čak i u osam najboljih timova u Evropi. Kako je bilo raditi sa Dejanom Radonjićem?
Dejo je jedan od najstrožih trenera i najzahtevnijih u smislu fizičkog angažovanja. Uz njega i Pedro Martinez, koji je bio u Đironi. Radonjić se još borio protiv vetrenjača u Crvenoj zvezdi, pa je to i njemu i nama bilo teško da shvatimo. Dobre igre tokom cele sezone i jedna loša utakmica na F4, u polufinalu, gde nas Cibona pobedi, baca sve to u zaborav i ostavlja mrlju na celu godinu. Potom isto tako i kiks Partizana dovodi da se obe ekipe bore za titulu srpskog šampiona, na život i smrt. Onda se svi sećamo šta se izdešavalo u finalu...
Da li možete uporediti rad sa Duškom Vujoševićem i Dejanom Radonjićem?
Bio sam dosta mlad kada sam radio sa Duletom, dosta je drugačije. Drugačije u smislu da sam na drugi način percipirao rad sa mnom. Takođe, važno je dodati da sam imao dve povrede stopala u istoj sezoni. U suštini, tako je i meni karijera otišla na drugu stranu, jer niko nije verovao da ću moći da se ozbiljno bavim sportom. Zato je mene put odveo, onako, dužim putem, jednom obilaznicom. Na kraju krajeva, to mi je dosta pomoglo u životu.
Nakon sezone u Crvenoj zvezdi karijeru ste priveli kraju igrajući u Poljskoj, Izraelu, na kraju Belgiji. Između tih putešestvija, nastupali ste za Igokeu. Da li ste zadovoljni takvim završetkom igračke karijere?
U Crvenoj zvezdi punim trideset godina i idem na drugu operaciju kolena, u dve ili tri godine... Gde i sam osećam da više ne mogu da igram na nivou na kom treba iz razloga što jednostavno boli. U Poljsku odlazim na poziv trenera koji je strašan, za njega ce se tek čuti u evropskim okvirima, čim izadje iz Poljske. Još uvek Poljska nema to poštovanje i respekt, pa je i njihov sam izlazak na širu scenu jako težak. U pitanju je Igor Miličić, momak koji ima dobre ideje, drugačiji od naših trenera s obzirom da je sa naših prostora. U Igokeu sam stigao na poziv Lukajića, ali i Vuka Radivojevića. U međuvremenu rađa mi se ćerka, prvo dete, odlazim u Izrael. Lepo vreme gde smo porodično svi uživali tih nekoliko meseci i onda opet povlačim porodicu na zapad. Dosta mi je bilo i zimi i svega ostalog, Belgija je zemlja gde se lepo živi, a nivo košarke bio je takav da sam i dalje mogao da funkcionišem. U toj godini sam shvatio da koleno previše boli i da je vreme da se završava karijera.
Ove sezone Crvena zvezda je nakon dosta dinamičnog prelaznog roka u kojem su stigli dosta poznati igrači startovala loše u oba takmičenja, a kao posledica slabih rezultata klupu tima napustio je Milan Tomić. Kako vidite rezultate Vašeg bivšeg tima u nastavku sezone?
Zvezda i dalje ima najbolju ekipu. Potrebno im je vreme, dosta novih igrača koji nose igru Crvene zvezde, treba i to uklopiti. Smatram da je Zvezda favorit za osvajanja ABA lige i favorit da sledeću godinu opet bude u Evroligi. Drugi su u mnogo boljoj formi nego Zvezda, ali kada Zvezda uhvati dobar ritam biće jako teško svima protiv kojih budu igrali.
Partizan je nakon četiri kola jedini neporažen tim u Evrokupu. Koliko daleko „crno-beli“ mogu dogurati?
U Evrokupu mislim da su u četiri najbolje ekipe i defintivno jedni od favorita za osvajanje. Dobra ekipa i igraju iznad nekih mojih očekivanja. Da li im fali još neki igrač? Nemam pojma. Ponavljam, jedan su od favorita u ABA ligi i Evrokupu. Dobro igraju, dobar trener, mislim da imaju sve što im je potrebno da naprave rezultat.
Kakvo je Vaše mišljenje o stanju u klupskoj i reprezentativnoj košarci kod nas?
Što se tiče klupske kosarke, vidimo Zvezda, kakva god bila, u Evroligi igra solidno. Oni su bili par lopti daleko od PAO i od Makabija. Dobili su Fenerbahče, dobro igraju. Partizan se podigao, igra dobro Evropu. O reprezentaciji ne treba trošiti puno reči. Jedna od generacija gde je sve otvoreno i favoriti su za osvajanje svakog trofeja, narednih pet, šest godina, dok god ova generacija igra zajedno.
Nastupali ste u oba naša najveća kluba, Crvenoj zvezdi i Partizanu. Koje su sličnosti i razlike među „večitim rivalima”?
To je u prinicipu isto. I jedan i drugi klub nose veliku odgovornost i veliki pritisak sa kojim čovek jednostavno mora da se nosi dok je tu. Mnogi ne mogu i onda jednostavno odustaju, ali generalno nema tu neke velike razlike. I jedan i drugi su veliki timovi i uvek se igra sezona za osvajanje trofeja. Bez obzira u kom god sastavu bili.
Da li postoji utakmica iz Vaše karijere koje se posebno sećate?
Postoji. To je utakmica iz moje koledž karijere, gde sam igrao protiv Stenforda, protiv braće Lopez. Sigurno je u pitanju najbolja utakmica karijere.
Neostvarena želja iz sportske karijere?
Neostvarena želja mi je da igram za reprezentaciju, to mi se nikada nije desilo. Uvek sam želeo da makar jednu utakmicu odigram za reprezentaciju.
U kom gradu ste najviše uživali u životu i košarci, a gde ste se osećali najlošije?
Donjeck i Tel Aviv su definitivno dva grada koja su mi ostala u lepom sećanju. Najlošije, u Košalinu u Poljskoj. Jednostavno nije bio momenat za tako nešto.
Koju pesmu naručujete u kafani?
Žal.
Knjiga koju biste preporučili našim čitaocima.
Trenutno čitam knjigu od Petra Karađorđevića, Istina o mome životu. To je interesantna knjiga.
Veliku zahvalnost dugujemo Ivanu na gostoprimstvu i izdvojenom vremenu. Nama preostaje još samo da mu poželimo puno sreće i zdravlja u životu.
